U novinama niko ne dobija više od citat-dva prostora, a na televizijskim vestima ni toliko, uz možda koju grimasu pride. U rialiti šouovima nas gnjave do besvesti i besmisla, isto kao što nam na kablovskim serijalima sve objašnjavaju napadni, sveznajući naratori. Knjige više niko ne čita, internet je mahom postao globalni kafić za dokone egzibicioniste i blejače, a u igranim filmovima se sve toliko ponavlja da je najbolji specijalni efekat ustvari ostati kod kuće i ljudski porazgovarati sa svojim bližnjima, pod uslovom naravno da ni oni nisu puni tračeva, ogovaranja, sebičnih, površnih i nebitnih priča.

Autorski dokumentarni film je sve ostalo. Posvećenost priči koja zaslužuje da bude produbljena; promišljen izbor likova koji imaju šta da kažu; situacije koje su celom svetu istovremeno i originalne i bliske; sloboda kreativne interpretacije i umetnička višeslojnost filmskog jezika; kombinacija nadmoćne verodostojnosti i poznate nam i drage dramaturgije.

Nakon kvalitetnog dokumentarca publika se oseća bogatije, počašćeno, osveženo. Kao kad upozna zanimljivog sagovornika, kao nekad po izlasku iz bioskopa, kao malo dete koje veruje u ispričanu priču, kao trenutak smisla u vremenu kada će nam i na sâm smisao uskoro nametnuti porez, ako mu u međuvremenu ne budu uručili otkaz uz kojekakvu mizernu otpremninu...

Naši dokumentaristi zaostali su nažalost u estetici 60-ih i 70-ih godina koja ih je proslavila, tako da je naša publika do skora bila uskraćena za filmska ostvarenja koja bi zahvalno i adekvatno predstavila našu blisku prošlost, a zbog lenjosti i neodgovornosti TV urednika propuštali smo i nezaboravne međunarodne dokumentarce koji su u proteklih desetak godina zasenili svet igranog filma.

Festival BELDOCS već četvrtu godinu pokušava da nadoknadi taj jaz, celogodišnjim globtroterskim radom i strastvenom profesionalnom predanošću, ovog puta uz srdačnu finansijsku pomoć Fonda za otvoreno društvo i opštine Stari Grad. Predstavljamo vam osamdeset novih filmova, od kojih će vas svaki nepobitno ili oduševiti ili fascinirati. U cilju afirmacije domaćeg stvaralaštva, po prvi put organizujemo takmičarski program srpskog dokumentarnog filma. Predstavljamo i celokupni program razvoja kreativnog dokumentarnog filma kod nas, tribinama i razgovorima širimo diskurs saosećajnosti, radimo i na što široj distribuciji odabranih filmova. Propovedamo preobraćenima, laicima, mladima, televizijama. Tražimo istinu, čovečnost ili barem inspiraciju, zajedno, između stvarnosti i filma.

Mladen Vušurović, direktor festivala

Ne morate ni knjige da čitate. Ne morate nikad da se zapitate. Ne morate nikoga da saslušate. Ne morate nikoga da udostojite.Ne morate nikoga ni da žalite. Ne morate ničemu da se čudite. Ne morate nikada da se okrenete. Ne morate ništa ni da pokušavate. Ne morate ni budućnost da uvažavate. Ne morate privilegovanim da se smatrate. Ne morate ni svoju rutinu da menjate. Ne morate inspiraciju da pazarite. Ne morate nizašta ni barem pet razloga da pronađete. Ne morate ni tri. Ne morate.

Boris Mitić, član saveta festivala

Veoma heterogena produkcija domaćeg srednjemetražnog i dugometražnog dokumentarnog filma ipak bi se mogla svesti na nekoliko dominantnih tendencija koje su opet svedene na večnu dilemu – lokalno nasuprot univerzalnog. Tematski i idejno autori su zabrinuti zbog neosvetljenih događaja i nerazrešenih nepoznanica iz bliže i dalje prošlosti Srbije i regiona, postavljaju pitanja, ali nude i odgovore. Neka od pitanja, ipak nikada neće biti odgonetnuta, bez obzira na sve valere i nijanse u kojima se kreativnost pojavljuje nasuprot realnosti u dijalektičkom sukobu na filmskom platnu. Teško bi se moglo objasniti kako i sa kojim "oružjem" možemo da se borimo protiv izazova surove stvarnosti koja je sve manje nalik humanom okruženju, a na koju su nas nekada prethodnici upozoravali. Neke od tinjajućih istorijskih sukoba, pak, možemo razrešiti ili barem pokušati to da učinimo suočavanjem lice u lice sa njima. To je upravo ono što rade i nude nam autori koji se bave problemima uronjenim u manje poznatu ili brižljivo skrivanu istoriju ljudskih sudbina u Drugom Svetskom ili kasnijim ratovima u bivšoj SFRJ, izdižući je ponekad na meta-nivo. Na vrednosti popularne i avangardne (pod) kulture podsećaju nas drugi koji prave prave apoteoze umetnicima od značaja, pokušavajući da nas prenu iz letargije komformizma. Ličnu, skoro intimnu upućenost u sudbine svojih junaka prikazuju nam treći, čiji su filmovi male ode ljudskom duhu i njegovoj istrajnosti u nadljudskim podvizima uprkos svim preprekama. Na posletku, tu su i oni koji nam na suptilan ili direktan način ukazuju na mnoštvo protivrečnosti koje čine naš "suživot" na Balkanu, poluostrvu čijeg naziva se mnogi neopravdano stide, koji je obeležio naše živote, odredio naš senzibilitet i estetiku odvajkada i zauvek. Stilovi i pristupi su raznoliki, ima ih na pretek, ali empatija i iskrenost su dragoceni sastojci od kojih se stvara dobat dokumentarni film.Mislim da ovaj izbor filmova koji je pred vama ne oskudeva ni u jednom ni u drugom.

Igor M. Toholj, član saveta festivala

Čemu dokumentarac? A čemu život...!? Da ga živimo, da ga mislimo.
Evo nas po četvrti put.

Iznova i iznova, čudesna istinitost života. Ona koja se ne iskazuje u banalnosti brojki, imena, događaja, u trivijalnosti konkretnog, nego u misli, u osjećaju koji u nama stvore slike života složene u divni sistem zvani film. I iznova ono čudesno prepoznavanje istine drugih kao naše sopstvene. I svaka slika kao da je prvi put prikazana, i kao da se obraća samo nama. Život presretnut u svojoj punoći, čak i kad je najbjedniji. I traženje smisla. I nade. Dokumentarac nam nudi privilegiju zvanu čar prvine. Gledajući ga, uvijek imaš utisak da je on samo za tebe, da se to samo tebi svijet otkriva, da se te slike obraćaju samo tebi, i da žive kao da su samo za tebe.

Čemu festival? Da sabere. Najbolje? Izuzetno dobro. Mjesta ima, potrebe ima. Beograd ima nekoliko srodnih, ali nikako istih, festivala. I svaki od njih pokriva samo jedan segment dokumentarnog prostora, omeđen tematski, geografski, ili trajanjem. Beldocs nema preferencija u tematici, Beldocs pokriva svijet, Beldocs bira prije svega dobro.

Mi okupljeni oko Beldocsa duboko vjerujemo da sve ovo ima smisla. I da veliku prazninu, prividno zadovoljenu televizijom i njenom okrenutošću dnevnom, aktuelnom, bizarnom, senzacionalnom, mi ispunjavamo. Da zadovoljavamo potrebu savremenog građanina da mu što raznovrsnije misli o životu, dakle i one date kroz filmske slike stvarnosti, budu što dostupnije. Da ljudima pomažemo da o svojim životima misle.

Dokumentarni film nije priča o drugima, nije voajersko oko koje zaviruje u tuđe živote, on je uvijek priča o nama, i uvijek propitivanje nas samih.
I zato – Beldocs.

Vladimir Perović, predsednik saveta festivala